Koga održati- ekonomiju ili životnu sredinu?

Prenosimo tekst sufi učitelja koji nudi lični, filozofski pogled na problem održivog razvoja. Svojim osetljivim čulom, povezao je današnju odvojenost od prirode sa odvojenošću od celine i ukazao da se uspostavljanje ravnoteže može postići povratkom na duhovnost starosedelaca planete koji su u svemu što ih okružuje prepoznavali svetu prirodu stvorenog.

​Održivost, duboka ekologija i pojam svetog
(Llewellyn Vaughan-Lee)
 
Kako se naš svet približava ivici ekološkog kolapsa, goruće teme postaju: klimatske promene i održivi razvoj. Ali da bismo razmotrili pitanje održivosti, važno je da počnemo sa pitanjem: koga ili šta treba održati? Da li se održivost odnosi na „održivi ekonomski razvoj“ i životnu sredinu koja je u mogućnosti da podrži našu sadašnju civilizaciju sa njenom prekomernom energetskom potrošnjom, konzumentskim potrebama i vizijom materijalnog napretka? Ili se održivost odnosi na čitav ekosistem, na neraskidivu mrežu života, bogatu šarolikost vrsta? Koji svet pokušavamo da održimo?
Prva slika održivosti je ekonomski model razvoja i energetske efikasnosti, obično praćen „zelenim“ idejama kao što su zelene tehnologije ili zeleni poslovi koji pomažu razvoj civilizacije. Okrenuti su jedino prema dobrobiti čovečanstva, a životnu sredinu vide kao podršku. Ovaj pristup se ponekad naziva „površna ekologija“.
Druga slika održivosti se naziva „duboka ekologija“, ona doživljava ekosistem kao živuću celinu, a čovečanstvo samo kao jedan njen deo. U složenoj mreži međuodnosa, sve vrste su zavisne jedna od druge, a dinamičnost tog odnosa je ono što treba održati. Nijedan deo se ne može posmatrati odvojeno od celine kojoj pripada, a ideja da životna sredina samo podržava ljudsku civilizaciju je izvrnutost prave svesti o životnoj sredini.

​Nezavisan ekosistem je blizak dinamici fizičkih čestica koju smo počeli da razumevamo kao osnovu pojavnog sveta. U njoj ni jedan deo nije odvojen od celine, sve je u međusobnoj interakciji, kako na užem, tako i na širem području. Sama po sebi, svest nije odvojena od fizičke realnosti. Nezavisni smo na način koji tek počinjemo da razumevamo. I još uvek živimo u civilizaciji kojom dominira Njutnova ideja odvojenosti. Žalosno, posebno zbog toga što današnja „svest o okruženju“ ostaje u okviru ove paradigme tako što ekološku neravnotežu vidi kao problem koji možemo rešiti naučno i ekonomski. Tek smo počeli da prepoznajemo stepen na kome besprimerna globalna kriza, zahteva promenu svesti. Ako zaista želimo da odgovorimo na potrebu uzajamno povezane celine, potreban nam je nivo svesnosti koji obuhvata celinu.   

​Duboka ekologija nadilazi Njutnovu ideju da je čovečanstvo odvojeno od sveta u kome živi- slika čovečanstva i okruženja. Ona ne vidi čoveka kao superiornu vrstu koju ostatak ekosistema treba da podrži u smislu podređenosti ili da priroda treba da upravlja i kontroliše čovečanstvo. Pre nego što će prihvatiti Darvinovu teoriju opstanka najsposobnijih, duboka ekologija vidi život iz perspektive saradnje i međuzavisnosti. Ovo nas dovodi do pitanja da li je naša današnja civilizacija, sa modelom kontinuiranog ekonomskog i materijalnog razvoja, etički i ekološki održiva. Da li je ispravno da naše ljudske potrebe i žudnje imaju prednost nad svim ostalim stvorenjima, do nivoa njihovog istrebljenja, zagađenja i uništavanja prirodnih staništa- isto koliko klimatske promene dovode čitav ekosistem u opasno stanje neravnoteže? Ukoliko je stvorenje zavisna celina, koliko dugo još možemo izdržati ekocid današnjice?

​Jednom kada kročimo u stvarnost holističke svesnosti koja je u međusobnoj povezanosti sa celinom, naći ćemo sebe u drugačijem svetu u kome sve međudejstvuje sa nama u kontinuiranom dinamičkom obliku. Čak i naša svesnost utiče na fizički svet. Postavlja se pitanje: koja je naša uloga u toj međuzavisnoj stvarnosti? Čak i naše današnje shvatanje „duboke ekologije“ prvenstveno vidi svet kroz svest o odvojenosti- analitički i racionalan okvir našeg vaspitanja i obrazovanja. Retko kada doživljavamo da se naša svesnost sjedinjuje sa celinom sveta koji nas okružuje, dok kod urođenika ne postoji pomisao da individua može biti odvojena od okruženja. 

Na žalost, odvojenost je toliko utkana u zapadnjačku svesnost da nismo čak ni svesni ograničenosti naše percepcije niti da naš način mišljenja „kako savladati problem“ ima odlučujuć uticaj na to kako vidimo i reagujemo na okruženje. Učeni smo tako da radije vidimo delove nego celinu, i da mislimo i reagujemo sa stanovišta odvojenosti. Ako istinski prihvatimo ideju ekološke održivosti koja prepoznaje svet kao živeću celinu, potrebno je da napravimo promenu ka holističkoj svesnosti, svesnosti koja vidi celinu u svakom delu. Tek tada možemo odgovoriti na ekološku krizu prouzrokovanu našom postojećom zapadnjačkom svesnošću i vrednostima koje je podržavaju. Duboka ekologija zahteva, ne samo promenu vrednosne ideologije, već i promenu svesnosti. 

Ne možemo se vratiti na svesnost urođenika, potrebna su nam oruđa nauke i tehnologije da bismo preživeli u današnjem svetu. Međutim, u okviru te autohtone svesti se nalazi ključ koji može probuditi našu svesnost o jedinstvu. Ključ je u prepoznavanju svete prirode stvorenog. Za urođenike, sve je svetinja i oni žive to prvobitno znanje u svakodnevnim aktivnostima. Sve u svetu je sveto, a njihove dnevne aktivnosti- proživljen odnost prema svetom. To je otkucaj srca njihovog sveta. Moglo bi se argumentovati da je naša zapadna civilizacija nesvakidašnja po tome što u osnovi nema svest o svetom. U našoj predstavi napretka, svesni smo da smo izgubili nešto što je smisao života.
Pojam „sveti“ nije primarno religijski ili spiritualan. To nije vrlina koju treba da učimo ili usavršavamo. On spada u osnovu prirode svega što jeste. Kada je naš predak znao da je sve što može videti sveto, to nije bilo nešto promišljeno već instinktom spoznato. To je bilo prirodno kao svetlost, neophodno kao disanje. Svi mi imamo osećaj za sveto, osećaj za poštovanje, možemo ga iskazati. On je deo našeg ljudskog DNA. Svako od nas mora pronaći taj ključ u sebi. Šta znači da je nešto sveto, koja osećanja oživljava? Kako možemo prepoznati vrednosti svetog i kako da odgovorimo na njega?

Ako prepoznamo sveto i prigrlimo sve živeće, shvatićemo da će nam život govoriti onako kako je govorio našim precima. Podsetiće nas kako da živimo u skladu sa stvorenim i kako da obnovimo sklad koji je suštinski za život. Ovo je drevna mudrost Zemlje, Zemlje koja se prihvatala i menjala milenijumima, tokom prethodne ekološke promene. Sve dok se ne vratimo ovom starom znanju, prava održivost će označavati samo koncept, ne živuću stvarnost. Tomas Beri govori o tome:
„Nama nisu potrebni ljudski odgovori na pitanja zemlje, već odgovori zemlje na probleme zemlje. Zemlja će rešiti svoj problem, verovatno i naš, ukoliko dopustimo da deluje na svoj način. Potrebno je samo da slušamo šta nam zemlja govori.“
I dalje u svesti nosimo osnovno znanje o svetom, čak iako smo ga zaboravili. Odnos prema svetom je stariji od bilo koje formalne religije iako je pronađen u osnovi mnogih religija. To je iskonsko prepoznavanje čuda, lepote i božanske prirode sveta. Unutrašna sklonost, unutrašnje čulo- čak kažemo „čulo svetosti“. Jednom kada spoznamo osnovu svesti i uvedemo je u odnos sa svetom u kome postojimo, shvatićemo da ona otvara vrata naše spoznaje jedinstva. Sveto je odrednica duha u kome je sve jedno. Sećanje na svetost je ključ koji može probuditi našu spoznaju o jedinstvu kome pripadamo.

Svest o svetom obnavlja našu spoznaju osnovne strukture sveta koju su poznavali naši preci. Za njih je svet bio sveti i celovit, nisu mogli pomisliti da je drugačije. Najveća tragedija modernog čoveka je što je izgubio prvobitnu svesnost poznanja svetosti. Najneophodniji posao je ponovo se povezati sa svetim u našim unutrašnjim i spoljašnjim životima. Jednostavnim činom prisećanja možemo povratiti izgubljenu ravnotežu. Tada ćemo videti da smo deo svepovezane mreže života i shvatiti posao koji treba da uradimo. Naše spoljašnje aktivnosti će prirodno doći iz poimanja jedinstva pre nego iz postavljanja uzroka odvojenosti, i pomoći da se učvrsti život. Opet ćemo biti deo probuđene organske međuzavisnosti života. Bez ovog jednostavnog načina spoznavanja svetosti mogli bismo ostati izgubljeni u opustošenom svetu koji stvaramo.

​Ako se setimo svetosti naći ćemo se u svetu koji je ceo sveti. To nije svet koji podržava naše modele ekonomskog rasta i potrošačkih žudnji. To je svet čuda i magije, svet kome je potrebna naša pažnja- koji mora biti održan isto koliko mora održati i nas, održati naše duše isto koliko i naša tela. Ali prvo moramo pokrenuti promenu svesti, videti zemlju novim očima. Citiraćemo kanadskog ekologa, Dejvida Suzukija:
„Način na koji vidimo svet oblikuje način na koji prema njemu postupamo. Ako je planina božanstvo, a ne gomila rude; ako je reka jedna od vena polja, a ne potencijalna voda za navodnjavanje; ako je šuma sveti gaj, a ne drvna građa; ako su ostale vrste biološki srodnici, ne resursi; ili ako je planeta naša majka, a ne povoljna prilika- tada ćemo se ophoditi jedni prema drugima sa većim poštovanjem. To je izazov, gledati na svet iz druge perspektive.“
​

---

Sva prava su zadržana- elektronski, štampani ili internet mediji mogu prenositi sadržaj isključivo uz dozvolu autora.  
​U tom smislu, svako neovlašćeno korišćenje dela/celine teksta, smatra se povredom autorskih prava Udruženja "Eko spiral".

Prevod: Nikolina Santovac
www.spiritualecology.org