Kako prodati nebo ili toplinu zemlje?

​
Godine 1854. Veliki beli poglavica iz Vašingtona ponudio je kupovinu velikog dela indijanske zemlje, a Indijanskom narodu obećao rezervat. Odgovor poglavice Sietla, koji ovde u celini donosimo, ubraja se u najlepše i najdublje misli koje su ikada sročene o čovekovoj okolini. 

Kako se može kupiti nebo i toplina zemlje? Tako nešto sasvim nam je strano. Mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, pa kako ih možete kupiti?
Svaki je delić ove zemlje sveti mome narodu. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka maglica u tami šume, svaka majušna buba- sveti su u mislima i životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka.
Kada mrtvi bledolikog odu u šetnju među zvezde, zboravljaju zemlju koja im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaborave svoju predivnu zemlju, jer ona je mati crvenog čoveka. Deo sam zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre; jelen,pastuh, veliki orao- braća su nam. Stenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplo ponijevo telo i čovek- sve pripada istoj porodici.
Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam pronaći mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac, mi njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju, ali neće to biti lako. Ova je zemlja nama sveta.
Ova blistava voda što teče brzacima i rekama nije samo voda,već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate se setiti da je ova voda sveta,morate reći svojoj deci da je sveta, da svaki odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života moga naroda. Žubor vode glas je oca mog oca.
Reke su naša braća, utažuju nam žeđ. Reke nose naše kanue, hrane nam decu. Prodamo li ovu zemlju, morate se setiti i učiti da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate pružati dobrotu kakvu biste bratu pružili.

---

---

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i oduzme zemlji sve što mu treba. Zemlja mu nije brat, već neprijatelj. Kada je pokori, kreće dalje. Ostavlja za sobom grobove svojih otaca, i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlje što mu decu rodi- ostaju zaboravljeni. Prema majci zemlji i prema bratu nebu odnosi se kao prema stvarima što se mogu kupiti, oplljačkati, prodati poput stoke ili sjajnog nakita. Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti samo pustoš.
Ne znam. Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda na vaše gradove, crvenog čoveka zabole oči. To je moža zato što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima belog čoveka nema mirnog kutka. nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće, ili drhtaj krilca mušice. Možda zato što sam divlji- naprosto ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga, ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem mnogo... Indijanac voli meki zvuk vetra kada se poigra površinom močvare, i miris povetarca, osvežen podnevnom kišom ili borovinom.
Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah- životinja, drvo, čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek kao da ne opaža vazduh koji udiše. Poput nekog ko je dugo na samrti, imun je na smrad. Prodamo li vam svoju zemlju, morate se setiti da nam je vazduh dragocen, da vazduh seli svoj dah sa svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi dah, prihvatiće i njegov poslednji uzdah. Ako vam prodamo zemlju, morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na koje će i beli čovek moći da dođe da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog cveća.
Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju. Odlučimo li da pristanemo, zahtevaću da ispunite ovaj uslov: beli čovek se mora ophoditi prema životinjama ovog kraja kao prema svojoj braći. Divlji sam i ne razumem drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bufala koje je bledoliki ostavio, ustrelivši ih iz jurećeg voza. Divlji sam i ne razumem kako gvozdeni konj, iz kojeg suklja dim, može biti važniji od bufala, kojeg mi ubijamo samo da bismo preživeli.
Šta je čovek bez životinje? Kad bi životinja nestalo, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Što god zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je na svetu povezano.
Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših dedova. Da bi poštovali zemlju, kazaćete im da je zemlja bogata životom predaka. Moraćete učiti svoju decu isto što i mi učimo svoju- da nam je zemlja mati. Što snađe zemlju, snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju, pljuje na sebe sama.
Zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u mešusobnoj vezi, kao što je porodica sjedinjena krvlju. Sve je povezano. Nije čovek tvorac tkanice života, već samo vlakno u njoj. Ono što uradi sa tkanicom, čini i sa sobom.
Čak ni beli čovek čiji bog kroči i govori s njima kao prijatelj s prijateljem, neće izbeći zajedničkoj sudbini. Možda smo, ipak, braća. Videćemo. Jedno znamo sigurno, a to će i beli čovek jednom morati da shvati: naš bog je isti bog. Možda mislite da i njega možete posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju. Ali nećete! On je bog ljudi i njegova je milost jednaka za crvenog i belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve. Oskvrnuti je, isto je što i prezreti njenog stvoritelja. Belih će ljudi nestati, možda čak i pre nego ostalih plemena.
Prljajte samo svoj ležaj i jedne ćete se noći udaviti u vlastitom izmetu. U svom ćete nestajanju plamteti u ognju boga koji vas je doveo ovamo i nekom neobjašnjivom nakanom dao vam vlast nad ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva se sudbina nama čini bednom.
Ne razumem zašto se ubija bufalo, zašto se krote divlji konji, zašto je u dubini šume toliko ljudskog vonja, zašto je pogled na zelene bregove rastrgan žicama što govore. Gde su guštici? Nema ih više. Gde je orao? Otišao.
Pravom življenju je kraj. Nastupa borba za opstanak.

---