Velike stvari se događaju samo ako želiš

Porodica Santovac u društvu Jasmine Nikitović Stojičić, urednice na RTS-u

Željko Santovac govori o povratku na selo iz svog muškog ugla, oca i supruga.
Kako je brinuti o porodici u novim okolnostima? Koliko daleko čovek mora da ode u otkrivanju sebe da bi mogao da se odluči na tako hrabar potez? Kako iluzije padaju u vodu i koliko koraka deli ideju od realizacije?​

Ovaj neobičan, porodični intervju, vođen je početkom 2016. godine, uz jutarnju kafu i pucketanje vatre u šporetu. Zahvaljujući prijatelju, koji je u šali snimao razgovor, u prilici smo da ga prenesemo u celosti. ​

---

​N: Šta te je navelo da pređeš iz grada u seosku sredinu?

​Ž: ​Zbog čega smo mi uopšte došli ovde? Odgovor je vrlo jednostavan. Došli smo da sačuvamo ono što je najvažnije u nama, esenciju našeg postojanja. U gradu više nema iskrenih mesta gde čovek može da ode i bude ono što jeste. Ovde, ljudi jesu ono što jesu. Moraju ujutru da ustanu, da nalože vatru jer ako ne nalože vatru- ima da se smrznu. Ako nemaš drva, nemaš šta da naložiš pa ti bude hladno. Moraš da razmišljaš unapred.

N: Da, ali i u gradu ako ne platiš račun- nema grejanje. Ali, istina je da nemaš taj direktan osećaj posla, sve neko drugi radi umesto tebe.
​

​Ž: Ustaneš ujutru u toplom stanu, nisi platio grejanje, a ono radijatori rade sami na paru. A ovde ako je nizak pritisak, napuni ti se puna kuća dima pa moraš u gaćama da izađeš napolje. To je jedna avantura koja je zanimljiva pravim avanturistima. Avanturistima koji ne brinu toliko o svom egu, nego jednostavno znaju šta znači avantura.  

N: Šta je avantura?

Ž: Avantura to je život. Mi se rađamo i ulazimo odmah u jednu avanturu, koja traje koliko traje. Ako je dinamična, ona je zanimljiva. Ako se trujemo egom, postaje linearna i predvidiva. 

N: S obzirom da stalno pričaš o egu, čovek bi pomislio da ovde živiš u askezi, da nemaš ništa i da ne želiš ničim da se baviš, ali si ipak osmislio život. Kako je to krenulo? Verovatno iz te praznine, kad se čovek ispraznio i očistio, krenule su nove ideje da se rađaju?

​Ž: Čovek mora da se probudi da bi mogao da živi na javi. Mi smo svi sa uspavanim receptorima zato što smo previše zaštićeni. U gradu ne moraš da razmišljaš ni o čemu, sve možeš da nabaviš ako imaš novac. Ako nemaš novac, odeš i radiš nešto, bilo šta i možeš da ostvariš te osnovne, bejzik stvari. To ti ovde ne znači ništa, možeš da imaš novac, ali ne možeš da ga pojedeš. Ne možeš da spremiš sebi hleb, recimo ako nemaš gde da ga kupiš. Onda kad uzmeš da spremaš hleb shvatiš: mmm, one reklame što sam gledao, kao majstori hleba, to su prevaranti, jer hleb je vrlo prosta stvar, uzmeš vodu, brašno i zamutiš, ispečeš i eto ti hleb.

N: Primetila sam da ti ipak praviš hleb sa ljubavlju. Dakle, nije samo voda i brašno, dodaješ malo zaljubljenosti u sam čin. 

​Ž: Da, ljubav dolazi sa ostvarenjem.

N: Svidela mi se tvoja teorija gde kažeš da za pravljenje hleba čovek mora da sazri. 

​Ž: Može i tako da se kaže. Recimo, čoveku je potrebno vreme da sazri, ali da bi sazrelio potrebno je da ga što manje osuđuju. U gradu ima previše osuđivanja i ti imaš toliko stvari koje te dezorijentišu da jednostavno ne možeš da se okreneš sazrevanju. Tako, da bi sazrelio, moraš da nađeš svoj mir. Opet se vraćamo na tu meditaciju. Meditacija je ključ sazrevanja. 

N: Imaš u pravoslavlju izraz, umesto meditacija, kaže se: tihovanje.

Ž: ​Može, slažem se. U tihovanju sam došao do zaključka da su korporacije postale nemilosrdne iz svog neznanja, jurnjave, čelnici kompanija nemaju vremena da se bave tihovanjem. 

N: Reci mi, da li je to što imaš decu bilo presudno što si se odlučio da dođeš ili je to neka sporedna stvar? Da li bi se, da nemaš decu, odlučio na ovaj korak?

​Ž: Svakako da bih. Sa decom je dosta teže biti u prirodi nego sam, kad si sam možeš bolje i lakše da se snalaziš. Ali, nemaš motivaciju bez dece, verovatno bih brzo odustao.

N: Da li se razlikuju gradsko i seosko roditeljstvo? I koja je razlika?

​Ž: Da, deca su manje zahtevna na selu, imaju više vremena za sebe, dosta vremena provode napolju, više su okrenuta sama sebi. Ipak, moraš malo da ih nadgledaš i usmeravaš. Dok u gradu, njihova pažnja mora da bude 24 sata usmerena, puno je opasnosti koje vrebaju, malo je prostora za kretanje, deca ne mogu da se razvijaju na pravi način.

N: Da li si primetio razliku u razvoju dece?

​Ž: Da, kako da ne. Deca su postala mirnija, poslušnija, fokusiranija, mnogo se bolje razvijaju negu dok su bili u gradskoj sredini. To se vidi po njihovim vršnjacima iz grada, razlika je očigledna. Takva deca uglavnom vrište, agresivna su, dure se, neće da se igraju, pre se okreću konfliktu nego organizaciji.

N: Moraš priznati da je globalizacija stigla i na selo, stigla je i televizija, i računari, i video igrice, internet. Ima agresije i među seoskom decom.

​Ž: Mi sada, kao ljudi koji su došli iz grada i upoznati su sa lažnim sjajem stvari, znamo da ne obraćamo pažnju na to i da nas ne remeti. Dok seoska deca grad doživljavaju samo onako kako ga vide na televiziji gde je prikazan u šarenilu, kao u bajkama. S obzirom da oni žive težak i asketski život, njima to stvara iluziju da u gradu mogu da rade šta god požele, da je grad jedno neverovatno mesto gde se čarolija dešava na svakom koraku. Mi znamo da to nije tako. Kada se oni odluče za odlazak, prodaju nešto da bi otišli u grad da se školuju, onda imaju obavezu prema roditeljima, ne smeju da pronevere to poverenje i moraju to da prihvate. Seoska deca su lakoverna, nisu navikla na rekla- kazala varijante gradskih ljudi, danas pričaš jedno, sutra radiš drugo, teško se prilagođavaju i ne mogu to da razumeju. 

N: Htela sam te još nešto pitati. Ako nisi bio zadovoljan gradskim životom, a napredan si čovek, zašto nisi otišao u inostranstvo kao većina ljudi, zašto si se opredelio za, nazovi, korak u nazad? Da li je to bio korak u nazad ili korak u dubinu postojanja?

​Ž: Ne može se reći da je to korak u nazad. Bio sam na zapadu, u razvijenim zemljama i video kako žive ljudi koji su napredniji, imaju više novca. U metropolama, većim gradovima uglavnom žive siromašni ljudi. Srednji sloj, porodični ljudi, žive po obodima grada, 70 do 100 km od grada, tu žive u svojim oazama mira, gde su zaštićeni od graje. Stres je sinonim za svaki grad. Čovek koji živi u gradu, koliko god da ima prostran stan i veliki balkon, ne može da pobegne od buke. Buka traje 24 sata, nema tišine, nema ptica. Da je grad neko divno mesto, bilo bi drugih ptica sem golubova.

N: Pa dobro, ima vrana, svraka, vrabaca, vetruški... Sve manje, istina. 

​Ž: Da, ali nema ševe, zebe, vuge, detlića...

N: Kako si došao do te priče održivost, samoodrživost, poštovanje ekosistema? Kako si došao do te svesti da je to važno?

​Ž: Ta svest je uvek bila sa nama. Moja divna supruga je, isto kao i ja, u mladosti bila na selu, odgajala se na selu, sa životinjama, sa svojom bakom, isto kao i ja. Tu sam bio najsrećniji, mogao sam da budem u dodiru sa onim što je najvažnije, da se igram koliko sam hteo, nisam morao da brinem da li će me udariti neki auto, da li će me neko odneti. Bio sam slobodan. Tu sam se zaljubio u prirodu. Kasnije, zahvaljujući roditeljima koji su imali takav pogled na svet, doživeo sam razne avanture na plovidbama po Jadranskom moru. Shvatio sam da se velike stvari događaju samo ako želiš. Ako imaš skupe stvari, izgledaš luksuznije, ali to nije esencija priče.

N: Lepo zvuči da se velike stvari događaju samo ako želiš. Kako to?

​Ž: Da bi se nešto desilo, moraš prvo to da poželiš.

I uz osmeh odlazi da naloži vatru...

---

Sva prava su zadržana- elektronski, štampani ili internet mediji mogu prenositi sadržaj isključivo uz dozvolu autora.  
​U tom smislu, svako neovlašćeno korišćenje dela/celine teksta ili fotografija, smatra se povredom autorskih prava Udruženja "Eko spiral".

Fotografije: iz porodične arhive
Razgovor vodila: Nikolina Santovac