Pravoslavlje i ekologija: disanje liturgijskim plućima

Celokupna današnja misao se bazira na jednom individualističkom gledištu realnosti gde se priroda posmatra u dijalektičkom odnosu, često kao antiteza ili kao nešto naspram čega čovek treba da se postavi, da ga negira u dijalektičkom mislenom hodu. Tako ćete u udžbenicima upravljanja tehnologijom, ekonomije, pa i sociologije često naići na slične definicije odnosa čoveka i društva prema prirodi kojima provejava jedan te isti utilitarni duh današnje epohe. Taj duh tvrdi da priroda postoji zato da bi čoveku obezbedila materijalnu egzistenciju, te da je osnovni čovekov cilj da potčini prirodu zarad svojih potreba. Ovim se još jednom potvrđuje da nema etike van dogmatike, a vladajuća „dogmatika“ potrošačkog društva je svima poznata. Stoga je i naš veliki mislilac i nosilac autentičnog hrišćanskog duha, otac Justin Popović, jednom prilikom rekao da današnje doba karakterišu moderna tehnika i prašumska etika. Bio je u pravu…

---

Crkva povezuje ekološku krizu sa antropološkom krizom i spasenje sveta sa spasenjem čoveka, dajući time jedan potpun i zaokružen pogled na ovu problematiku. Sa druge strane, Crkva svojim viđenjem nema pretenzije da pruži globalni društveni odgovor i ne poseduje moć koju imaju kozmokratori, niti gaji iluzije da će ceo svet koji u strastima i slastima leži, poći za njenim pozivom preumljenja i preobražaja svog bića zarad preobražaja prirode. Ali, to i nije njen zadatak. Poslanje Crkve je da neprestano svedoči o otkrivenoj bogočovečanskoj realnosti i kroz to svedočenje da daje svoj stav o rešavanju problema kakav je ekološka kriza. Da bi takav stav prihvatio, moderni čovek prvo treba da prodiše liturgijskim plućima, da uhvati malo zdravog liturgijskog vazduha da bi shvatio da nije samo ugrožen zbog zagađenja običnog vazduha i ozonskog omotača. Ako spoljašnji čovek oseća disajne smetnje zbog ugroženosti prirodne okoline, koliko li se tek unutrašnji čovek guši zbog nedostatka čistog duhovnog vazduha? Ako je spoljašnja okolina modernog čoveka zagađena i prezagađena, kolika je tek zatrovanost u njegovom duhovnom životu? Ekološka kriza nije samo problem čije se rešenje očekuje od čovečanstva, već i vidljiva opomena savremenom čoveku o stanju njegovog duha zagađenog egoizmom i individualizmom. Ukoliko moderni čovek ne postane svestan toga, neće biti od pomoći ni ratifikacija sporazuma u Kjotu niti bilo koji drugi oblik legalističkog rešenja. Ključ za rešavanje ekološke krize je u oživljavanju liturgijskog etosa, ukoliko čula modernog čoveka nisu otupela do te mere da ne čuju gromoglasan vapaj prirode za sinovima Božjim.
Liturgijski etos se nastavlja i posle svete Liturgije kada verujući odlaze na svoje svakodnevne poslove i zanimanja. Hraneći se plodovima prirode, hrišćanin nastavlja da blagodari Tvorcu za njih i svešteni odnos se nastavlja. Takav odnos čuva prirodu od neracionalnog i destruktivnog korišćenja jer čovek obrađuje i uzima onoliko koliko mu je potrebno, sve vreme imajući odgovornost pred svojim Tvorcem koji mu je naznačio blagoslovenu upotrebu sa jedne i upozorio na promašaj egoističke upotrebe sa druge strane. Priroda time postaje sredstvo opštenja čoveka i Boga i biva uvučena u događaj spasenja i preobraženja koji će se, po obećanju Božijem, desiti na kraju istorije.

Preuzeto sa:  www.covekitehnologija.com